Story time: Padaću čitave godine?

Stari ljudi kazu "Šta radiš na Bozić, radićrš čitave godine". Ove godine, moj Bozić je protekao prilično uzbudljivo, ali izuzmimo prvi deo dana. Kada je bilo oko 20h, izašla sam napolje sa drugaricom. Šetale smo i smrzavale se. Padao je jaak sneg, ili kiša, nisam sigurna. Ipak, to nam nije smetalo jer smo bile baaš raspolozene. U nekom delu večeri otišle smo na terene ispred naše škole. Jedan deo bio je potpuno zaledjen. Inače, ti tereni su uvek osvetljeni a oko njih su diskoteke. Naravno u to vreme u jednoj diskoteci do nas se odrzavala Bozicna zurka. Ne znam da lli je više ljudi bilo unutra ili napolju, ali muzika je bila odlična i sve se čulo. Šetale smo okolo, slušale, pevušile i slično.

Potom smo krenule da se klizamo po tom ledu. Bilo je zanimljivo. U jednom trenutku ispred diskoteke izbila je "tuča". Tačnije, devojka je tukla momka, kad kazem tukla, ne mislim šamarala, već stvarno tukla (inače trenira boks, ranije je prebijala momke do granice da dolaze hitna pomoc i policija, ali nećemo sad o njoj). I tako, svi su stali oko njih, prilazili da razdvoje itd. Kada su je konačno razdvojili, počeli su da se svadjaju ovako, rečima. Iz nekog razloga to je bilo stvarno smešno i niko nije zeleo da se meša. Za to vreme,  ja sam na ledu gledala u njih i u jednom trenutku došla na sjajnu ideju. "Hej, klizači izvode divne pokrete na ledu, svi pogledi upereni su u njih, tako da me niko neće videti ako probam". Jer inače ne volim da budem u centru paznje. Ono što sam zelela da izvedem bilo je sledeće: Potrčim, podignem jednu nogu, zavrtim se i u tom okretu čučnem na jednoj nozi. Kako sam to planirala ne pitajte. Osmotrila sam situaciju i ustanovila da niko ne gleda ka meni.
Ali kada sam potrčala, digla se na nogu i počela vrteti, pala sam na stomak čitavom duzinom. To ne bi bilo tako strašno da tim padom nisam oborila neki metal čiji je zvuk ozvanjao prejako. Svi su pogledali i većina je bila u fazonu "Da li ti je dobro" dok su ostali crkavali od smeha. Modrice su mi ostale danima, i prilično sam se povredila, ali to nije bio razlog zašto nisam ustajala. Lezala sam tako na podu barem još 15 minuta plakajući od smeha. Kada su videli da mi nije ništa, SVI su se smejali. Tada me nije bilo nimalo blam i nisam mogla da dodjem sebi dosta dugo, samo sam se smejala. A i oni sa mnom. Čak je i ta devojka zaboravila na svadju.

Sutradan se išlo u školu, svi sa te zurke su bili tu, na hodnicima, oko učionica, u učionicama. Ja nisam mogla da idem normalno jer me noga jako bolela, i kada sam primetila kako me gledaju bilo me pomalo blam. Okej, malo više.

Ako se pitate da li sam padala i kasnije, po onoj rečenici. Jesam, ali ne prečesto. I uglavnom me niko nije video, osim onog dana kada sam pala sa tribina jer sam se smejala drugarici koja je pala pre mene, ali to je već druga priča hah..

Nazalost, ma koliko ovo smešno bilo meni i onima koji su gledali, ne znam da li sam uspela to da prenesem na vas. Mozda vam nije baš interesantno, ali tamo je stvarno bilo smešno.. Do sledećeg posta! :*

Šta kad zagusti u školi + Story Time

Ovaj post posvećujem svim školarcima, bez obzira bili oni novi u školi, ili pak budući maturanti. Krećemoo..

Kadaa ste osvezili vase okruzenje, pronašli mesto učenja, vreme je da pripremite odredjenu literaturu. Mesto učenja varira od osobe do osobe, prvo razmislite da li spadate u prvu grupu, kojoj odgovara da često menja mesta učenja, ili pak u onu drugu, koja voli da boravi na jednom mestu.
Kako nebiste remetili koncentraciju prilkom učenja, pre početka namestite sve. Sve knjige, pribor, uzinu, i obavezno flašicu vode.
U ovom postuu ne zelim da vam pametujem šta su naučnici dokazali da poboljšava koncentraciju, da se razumemo, učenje moze biti zabavno, i blogerski saveti vam u tome pomazu, ali, kada zagusti, kada se testovi i ispitivanja nagomilaju, niko od nas nema vremena da tri sata rasprema radni sto, sobu, priprema šarene papiriće, prska okruzenje parfemom, zvace zvaku.. Okej, kada ste rasterećeni sve vam ovo pomaze, budi u vama kreativce zeljne znanja, ali nekada se mozete izgubiti u svemu tome. Mozete odvojiti sate i sate na organizaciju, a tek neki mali period na učenje. Zato pazite da vam se to ne dogodi.

Ne postoji gradivo koje se ne moze nauciti. Ne postoji profesor/nastavnik kod kojeg se neka ocena ne moze dobiti. Svi imamo predmete i ljude koji nam ne leze, svi smo se nekada siti isplakali jer smo znali za 5 a dobili 3, razumem vas u potpunosti. Ali, bitno je da u startu zaključite šta neki profesor hoće, i samim tim mu to dajete. Pita po beleškama- učite iz beleški, pita lekcijski - učite da prepričavate lekcije, pita pitanja iza gradiva - učite njih, pita iz rezimea - učite rezime. Kod nekih profesora mozete naučiti sve do slovca iz svih knjiga, belezaka, sa interneta, ali ako ne znate malu zackoljicu koju je trazio, ode vam ocena.
Zato, obratite paznju da li trazi opsirne odgovore, ili pak kraće, da li zeli odgovore iz cuga ili potpune rečenice. Imam profesorku koja ne voli puštenu kosu, sledeća ne voli nalakirane nokte, jedna od njih ne voli nikakve majice osim rolki, ili pak torbe već isključivo rančeve. Na početku to nisam znala i nije mi bilo jasno zašto sam dobijala nize ocene. Ali kada udjete u štos, dalje ćete lako. Takodje, neki moji profesori ne vole testove pisane grafitnom olovkom, čak ni jaknu u učionici. Ima ih svakakvih, dobro obratite paznju i raspitajte se kod predhodnih generacija (pogotovu budući petaci i srednjoškolci).

Šta raditi kada zagusti? Evo jednog StoryTime-a. Prošle godine, profesor je zakazao test za dve sedmice, a njegov predmet tj. fiziku uvek učim 10 dana pred test jer tako najbolje rsporedim. Medjutim, kada sam sledećeg dana došla u školu rekao je da je test sutra. Mozete zamisliti, vraćam se iz škole u 16h odmah grabim knjigu i počinjem, utom ulazi mama i govori mi da hitno moram negde da odem gde se zadrzavam do 20h. Već tada mi je bilo jasno da zezanja nema, da nemam vremena za planiranje i zabavu. (Prvo sam pomislila da ne dodjem na test, ali kod tog profesora, ko god ne dodje dobija jedan i ne moze ga popraviti, to je uradio čak i drugarici koja je bila u bolnici tih dana) Sela sam na pod i počela, ne znam ni kada  sam legla ni kada ustala, Ti testovi se sastoje od pisanja 2 lekcije (od slova do slova) plus dva zadatka. A imala sam oko 30 lekcija. Tada samm izgubila svaki pojam o vremenu i nikada neću zaboraviti tu noć. Inače sam tip koji u devet sati ostavlja knjigu i ne prilazi joj do ujutru, ne volim da učim noću. U  školu sam došla normalno, kao da je sve uredu. Prvih pet časova provela sam u neprestanom ponavljanju teorije i formula, a onda, petica. Samo neko ko je bio u ovakvoj situaciji zna taj osećaj, i najbitnije, posle te petice, znala sam da mogu sve, da mogu naučiti bilo koje gradivo kod bilo kod profesora kakvo god bilo.

Iz ovoga zaključujete da je kod učenja najbitnija upornost, sednete i čitate, ponavljate ii tako do besvesti, i ne, nećete zaboraviti sve posle dva dana, šta više pamtićete ga zauvek. Takodje, bitno je da napravite i jednu veeliku pauzu nakon svega, u kojoj je najbolje odspavati. Ono što pročitate pred spavanje najbolje se pamti zato što su šanse da zaboravite nešto tokom sna znatno manje nego kad ste budni. Zato, odspavajte sat/dva, a potom se bacite na obnavljanje, takodje, pred sam čas obnovite još jednom.

StoryTime: Mesečarenje

Ne znam da li sam vam nekada pomenula ovo, ali kao mala sam vrlo često mesečarila. Dešavalo se da šetam po kući, razgovaram sa zidovima ili pokusavam da izadjem iz kuce. Ali ovaj dogadjaj, u koji nisam verovala dok nisam videla snimak, nikada ne mogu zaboraviti. Zapravo mi neki ne veruju, dok ne cuju ovu pricu iz usta mojih roditelja, ali okej, prepricacu vam.

Jedne večeri, kada sam imala 6/7 godina, roditelji su me ostavili kući sa ujkom. On mladić zakljucao kucu, stavio me u krevet i zaspao. U neko doba, ustala sam iz kreveta, otključala vrata i izašla. Otišla sam kod drugarice odmah do mene. Ona nikada nije zaključavala ali nikako ne mogu da shvatim kako sam se u snu pela uz stepenice, but dobro. Ušla sam kod nje u sobu i počela da pričam. Ona je tih dana tripovala kako joj nešto šeta po sobi noći (ili je to bilo stvarno), pa je njen brat, kako bi je ubedio da nije ništa, postavio kameru pored kreveta. Ko zna šta sam sanjala ali razgovor je bio sličan ovom (ona je spavala, ali uvek je pričala u snu potpuno povezano haha):
- Hoću nešto da ti pokažem, kreni sa mnom
- Necu, ne idem sa nepoznatima
- Podji, upoznaces me
- Moram u skolu, idi
- Ako ne krenes sa mnom, nikaada nigde vise neces otici
*tisina*
- Za pet minuta na starom mestu
Tada sam izasla iz sobe, usla u susednu i zaspala ponovo. Tim koracima probudila sam njenog mladjeg brata (stariji je stavio kamere). Otisao je u drugaricinu sobu i zatekao je kako se sprema (budna). Nešto su pričali potom je uzeo kameru i otišao kod njenih roditelja. Na snimku se čuje njen glas, ali moj je nekako izmenjen, a i vidi se samo senka (nekada su kamere fotoaparata imale 3mp haha). Ljudi su se bukvalno prestrasili. Majka je vristala, otac trcao po ćerku a ja sam se probudila. Baš u trenutku kada su se našli u istoj prostoriji, ulazim ja, onako polu budna i mašem im kroz mrak.

Pošto smo bile male, nikada nisam verovala u ovo, a potom sam videla taj snimak. Nije mi jasno kako je aparat snimao tako dugo, verovatno sam usla par trenitaka nakon sto je pokrenut, roditelji su mi rekli da sam predhodnog dana neprestano slusala pesmu 'cekam te na starom mestu' tako da nam je jasno cemu onakav razgovor. Elem, njenim roditeljima je tek tada postalo jasno da se vrata moraju zakljucavati, a mojima da uvek moraju biti na oprezu. Od tada, vise nisam mesecarila, setala sam nekada u polu snu ali sam bila svesna onoga sto radim.

StoryTime: Deco, jel volite brzu voznju?

Tadaaam, storytime againn. Odusevila sam se citajuci komentare na predhodnom postu ove teme. Jedan od najčitanijih postova u poslednje vreme, a i meni je zanimljivo da pišem i čitam ovo. Inače, da li zelite samo neke smesnije i za mene blamirajuće story time-ove, ili biste čitali i neke malo neobičnije, ali ne tako 'komicne' dogadjaje hah.

Kraj skolske godine. Suncan dan. Drustvo na okupu. Razmisljamo gde cemo i sta cemo. Hmm, rostiljanje zvuci sjajno, svi smo za, okej, predlog usvojen. Vas troje idete da kupite grickalice, nas jedanaestoro idemo da potrazimo odgovarajuce mesto..

Ali, toliko lenjosti toga dana u nama, odlucili smo da uzmemo taksi koji bi nas doveo do mesta za koje smo se odlucili. No, kao za inat, taksista nigde, nema veze, idemo stopom. I tako jedanardtoro dece stoji na autoputu i mase rukama, kao da zaista veruju da ce neko stati. I zaista, kola se zaustavljaju, iz njih nam maše dobro poznato lice. Mi u fazonu, necemo vas muciti, sesce sada troje pa ce se ostali snaci, ali covek zapeo kako je njegov auto dovoljno prostran za sve, pa okej, idemo. Raspored sedenja je bio takav da pozadi ulazi i seda troje, potom troje preko njih pa jos troje preko, na prednjem sedistu dvoje (to su lokalni putevi, ne pokusavajte ovo na negde gde je gust saobracaj!). Prvih par minuta smo se gurali, svadjali i zbijalo fore. Crkavali smo od smeha. Onda sam ja pametnica shvatila da je auto pun gumenih i plisanih ovaca, svinja, krava.. I ne reagujem, nastavljam da se salim sa njima. Miris u kolima je bio uzasan, bukvalno smo se gusili. Ali, kontali smo okej, ima nas 12,napolju je +30, sedimo kao sardine, znojimo se, mora se osecati. I tako nakon pola sata presmesne voznje pocinjemo da izlazimo, jedno po jedno, dok napolju stoji najstrozija profesorka u skoli. Svi onako pokusavamo biti ozbiljni, kao, izvinite sta je ovde cudno? I postrojimo se tako ispred nje, uljudno se javimo, a ustvari nas pojede bedak jer premotavamo film sta smo sve razgovarali sa covekom u kolima koji je ocigledno poznaje (bilo je tu i onog "Kako me danas smori ona zena samo o njenoj deci prica" a potom davanje ruznih imena jer je nepravedno zaljucila ocene). Ona nas onako bezlicno pogleda i okrenu se nasem vozacu uz reci "Miloše sine, ljudi za kravu su odavno došli, moraš je prevoziti do njihove kuće".
Okej, wtf, sin, krava, on odvozi auto a pozadi velikim slovima piše "PREVOZ GOVEDA", pa dobro, i djaci se voze u djackom autobusu.

Ne znam koliko vam je ovo bilo zanimljivo, verovatno bi bilo smesnije da ste bili pored mene za to vreme, ali sta da se radi, pokusala sam vam docarati atmusferu.. :)

StoryTime: Gledajte horore sa mnom

StoryTime je definitivno moja omiljena tema za čitanje i slušanje, takodje, volim i da pišem o ovome. Nadam se da vama to nije dosadno, ako jeste recite mii. Već sam jednom pisala nesto slicno pogledajte taj post ovde.

Naime, ljubitelj sam horora, ali specifična sam po tome kada i kako ih gledam. Nikako sama. Pokušala sam, ali pola filma zmurim. Tako da jurim sve moguće da gledaju sa mnom. Nazalost, svako prvo gledanje horora zajedno sa nekim je ujedno i poslednje s tom osobom. Da stvar bude gora, 90% mojih prijatelja se uzasava ovakvih filmova. No, pitate se zasto? Unapred cu naglasiti da ne radim nista namerno, jednostavno, nesvesno hahaha. Evo jednog primera.

Gledala sam horor film s drugom i bratom. Ujedno smo jeli banane. Moj brat je imao svega 3 godine, i čitavu unutrašnjost kore od banane je uporno oblizivao i balavio po njoj. Kada mi se to smučilo otela sam mu koru i krenula do kante. No, u tom trenutku, glavna glumica ostaje bez glave, na šta ja vrisnem i bacim koru na druga. Da sam ciljala, ne bih tako pogodila. Svi oni delovi kore prilepili su mu se uz lice, citavo lice bilo mu je prekriveno balama na sta sam se ja naravno zacenula, tačnije počela sam da plačem od smeha. Ne, to nije kraj (Bojanu za spikera topshop reklama!), drug je jos gledao zabezeknuto, bez reci, dok sam ja otpijala gutljaj vode kako bih se smirila. Eh sad, tata je oduvek sipao rakiju u flasicu istu kao ona u kojoj je bila moja voda, ali ja na to nisam obratila paznju. Kada sam osetila ukus rakije odmah sam sve to ispljunula. Pogodite gde? U drugovu facu. Evo ponovo se smejem samoj sebi. Zavrsetka filma se ne secam, provela sam ga na patosu.

Dve godine nakon ovoga ponovo sam ga molila da dodje jer mi se jako gledao horor sa tva a bila sam sama kuci. Gledali smo film, on od svoje kuce ja od svoje, preko slusalice komentarisuci. Toliko o tome :/

Ukoliko ste za jos ovakvih postova, pisite mii :)

StoryTime: Bežanje sa časa

Prvo bežanje sa časa.. Oduvek se to kroz filmove provlačilo nekako sprktakularno, složno odeljenje nadmudruje nastavnike. Zapravo i nije tako, znate već.

Nemam naviku da bežim sa časova, uglavnom odem na rizik iako nisam sigurna u svoje znanje. No, ovo je jedan storytime o prvom bežanju sa časa! (A to zapravo i nije pravo bežanje, procenite sami..)

Bio je to ponedeljak . Sedmi razred. U nedelju uveče na svim vestima je bilo da škole štrajkuju prvi čas. Medjutim, svi su došli - za svaki slučaj. Trebali smo da imamo likovno kod nastavnice koju nismo voleli. Uvek nam je davala toliko toga za učenje. Desetak minuta pred kraj časa javili su da će se isti ipak održati. Kako učili nismo, odlučili smo da ne odemo. I tako smo krenuli duž ulice. Naravno, imala su ta dva učenika koja su otišla sve da nas prijave. A nastavnica je kao i uvek digla frku oko svega. Pozvala je školskog policajca i te učenike da nas zajedno pronadju. Rekla je: "Ako ih nadjem svi će dobiti jedinicu i smanjenu ocenu iz vladanja" (tako je oduvek radila i niko se nije izvukao, bili smo svesni toga)

Za to vreme mi smo se zavlačili izmedju kuća i peli na brdo (koje je takodje naseljeno).  Prolazili smo kroz dvorišta i verovatno mnogo smetali ukućanima jer smo bili prilično glasni. U jednom trenutku neko je opazio policajca, razrednu i dva učenika pa smo stali iza zida da nas ne bi uočili. No bilo je prekasno. Krenuli su prema nama, a mi iza sledećeg zida. Kada su se razdvojili već smo bili iza naredne kuće tj. zgrade. Ulazili smo na prednja vrata, izlazili na zadnja, a oni za nama, razdvojeno. Kako se ipak nebismo odali, svako ko bi se nasmejao morao bi da se javi kao dobrovoljni odgovaralac (tako smo nazovali one koji su odgovarali) biologije (koja je bila drugi čas). Čisto da napomenem da su se svi koji su trebali javili.  Nakon punih deset minuta kruženja gore-dole, levo-desno, u krug, odustali su. Pobedili smo! Nas 20 je uspelo da se sakrije od njih iako su bili tako blizu, a tako daleko.

Nastavnica je na kraju ipak održala obećanje (čitaj, ubedili smo policajca da je ubedi), a mi smo bili ponosni. Danas mi je ovo prilično smešno, ali rado se setim.
Zapravo, i nije previše zanimljivo, ali eto, za početak.

Da li ste vi bežali sa časova i kako je to izgledalo?